Аутобиографија

Rođen sam 24.juna 1953.godine. Postoji neka simpatična zbrka oko datuma mog rođenja, ali poznata je samo mojim najbližim, za ostale nije važna. Dovoljno dugo sam boravio u Lovćencu da sam inficiran njegovim duhom. Ne prepoznajem ga u današnjim lovćenčanima, barem ne u mnogima. Taj je duh bio kao Kasper, vodio me kroz život nepogrešivo (barem ja tako mislim-ali verovatno se grdno varam:-)). U Lovćencu sam učio osnovnu školu i imao sam nekoliko dobrih pedagoga koji su u meni videli potencijal koji i danas ispoljavam olovkom i bojama. Nije to baš potencijal pravog slikara, ali eto ja to radim veoma radosno. Jedino što pamtim iz tog perioda, da sam zahvaljujući mom talentu za pisanje, slikanje i pevanje i profesorima Nikoli Đuraškoviću, nastavniku Mojašu Zoriču iz osnovne škole, i Dušanu Bećaru koji su u meni probudili i kanalisali i potrebu za umetnošču. Oni su me naučili mnogo o lepim stvarima, o umetnosti uopšte.
Srednju školu-gimnaziju prirodno-matematički smer (a nikada pojma nisam imao o matematici i prirodnim naukama-nemojte nipošto pogrešiti kao ja!) završio sam, očekivano na jedvite jade kao loš ili osrednju učenik. Gimnazijske dane proveo sam stvarajući tako što sam pisao i bio nagrađivan unificiranim porukama "konfuzno 1". Moj nadrealni stil pisanja je tumacen loše od mojih profesora. Kasnije su i moji profesori dokučili da u jednom seljačetu ipak ima zrno talenta-kasno!-u četvrtoj godini gimnazije. Kompenzovao sam svoj debkl na polju pisanja time što sam slikao i napravio brojne slike koje su bile baš lepe i netragom nestale. Pamtim hepening na bazenu u Feketiću gde sam se oprobao i u body art-u-nekakvim bojama koje sam imao uvek sa sobom, a mislim da su bile tempere, sam istcrtavao na telu, hipi simbole momcima i devojkama. Na kraju ih je voda bazena sprala...
Bilo je tada i prve i prave ljubavi. Srbobran je moje fatalno mesto, ali sam ga preživeo i preboleo. Ipak rado ga se sećam jer je tamo utrošeno mojih najlepših četiri godine sa mojom Ivankom.
Posle gimnazije dopao sam Novog Sada i raznoraznih fakulteta: pravni, poljoprivredni, filozofski, da bih na kraju završio Višu pedagošku školu smer za tehniku štapa i kanapa (tehničko obrazovanje). To su bile dve i nešto više nezaboravnih godina. Kratko je trajalo.!
Nakon ovog perioda moga skolovanja usledio je novi poriv za skolovanjem na pedagosko-tehnickom fakultetu u Zrenjaninu, gde sam od svega vidjenog i dozivljenog urezao u srce lik i nacin na koji je radio sa nama studentima profesor Zivojin Culum. Mislim da je sav moj potonji rad sa decom rezultat tako dobrog odnosa sa studentima pomenutog profesora koga nikada necu zaboraviti! Normalno i na zalost moga profesora Culuma, koji me je nagovarao da ipak zavrsim fakultet jer smo vec na trecoj godini prakticno bili apsolventi, jer je bila upisana samo prva i ta treca godina i to bih veoma brzo i lako zavrsio. Tvrdoglav i blesav kakav sam uvek i bio ja sam napustio fakultet i zaposlio se u OS “Caki Lajos” 22.decembra 1975, i nikada zbog toga nisam zazalio.
To je period gde sam osetio slobodu potpuno samostalnog zivota. Smenjivale su se raznorazne scene, ne bas pogodne za prepricavanje.
I kako to i biva zaražen virusom prosvete dočekao sam miris penzije, a ostao sam dete. Verovatno se zato tako dobro razumem sa mojim drugarima u OŠ "Nikola Tesla" (bivši "20 April") školici u kojoj sada radim. Svaku generaciju učenika pamtim, ali kao decu. Ovi što su odrasli u međuvremenu - ja im nisa kriv i slabije ih poznajem!, ali ih sve pamtim! Trudim se da iza mene ostane trag od crteza koje pravim za svakog svog ucenika (strpite se doci cete na red ...ako pozivim toliko!!) . Ja cu kao Ivica i Marica otići u mračnu šumu, a za sobom ću ostavljati svoje crteže, ne da bih se vratio nego da se sećam i da se sećate.

I konacno sam ugledao svoju suprugu ! Ide djevojka sa druge strane ulice. Crna (tada nisam znao-farbana kosa) kosa do koljena. A tada sam bio slab na dugu kosu! Ja je pogledam i presecem se napola, ma sta napola presecem se skroz naskroz i samo kratko izustim –to je moja zena! I gle cuda! Hemija je pogodila tu djevojku preko puta tako zestoko da je vec sutradan ona isla drsko gledajuci pravo u moje oci, mojom stranom ulice. Iskren da budem mozda je hemija pogodila mene pa sam sve pogresno video. Bilo kako bilo za veoma kratko vreme naseg zajednickog zivota rodila se prava ljubav medju nama i mi smo se vencali 1977 godine i zapoceli nov zajednicki zivot.
Vojska, poznanstva i druženje sa Mirsadom, Đzevadom,......mnogim ljudima iz tadašnje Jugoslavije i moje jedine zemlje.
Izrodili smo tri djevojcice Mirjanu, Sandru i Sanju, od kojih je srednja Sandra umrla kao beba. Period odrastanja nasih devojcica je u stvari period naseg najlepse provedenog zivota. Par godina sam morao proci Babikino prevaspitanje (vrati sve na svoje mesto, ne razbacuj stvari, ocisti kad isprljas,…..) da bih na kraju tog perioda bio spreman da sam perem, kuvam, odgajam djecu, itd, pravi papucar!
U ovom periodu otkrivam i svoje crnogorsko poreklo, Crnu Goru, kao svoju zemlju, ili bolje kao zemlju svojih roditelja, jer ona-moja zemlja ne želi da bude, makar da ja to TOLIKO želim. Trebalo bi da ispunim nekakve budi Bog snama papirološke zavrzlame da bih nekome negde dokazao da ja jesam crnogorac. Verovatno da su moji majka-crnogorka od oca crnogorca i majke crnogorke i moj otac-crnogorac od oca crnogorca i majke crnogorke, rodili MENE marsovca-crnogorca. Ja sam uvek bio to što jesam crnogorac u Srbiji i to ću biti dok me ima.
Možeš misliti!
Seronje u obe zemlje, ne vide dolje od svoga droba!
Mogli bi nam dati nekakav počasni status, jer će se on svakako izgubiti našim nestankom, a život bi nam bio potpuniji da imamo nekakav takav počasni status i građanina otadzbine-zemlje naših roditelja Crne Gore, a da živimo i stvaramo u zemlji koja je naša domovina -Srbiji.
Uspaljeni minorni mozgovi ne vide dalje od svoje kite i buđelara i zato će ih zaborav mlatnuti žešće nestankom iz svinjca u kome sada riškaju.
Iz ovog perioda takođe pamtim poznanstvo sa Miskom (Cigom) Pečurica koji je tada radio kao "gastarbajter" u Rovinju ili nekom drugom gradu u Istri. Zbog tog susreta sam rešio da napravim svoj rodoslov, uprkos činjenice da ja imam dve ćerke (dva najljepša sina!) i da se moja ogranak gasi. Rodoslov je u nekoj završenoj fazi podeljen mojim dragim rođacima sa željom da ga svaki od njih nastavi , što žešće i bolje. Tužan sam da moje Pečurice ne žele da budu rođaci sa svojom braćom turcima Pečuricama kojih ima znatan broj, ali radiću na tome da se "pomirimo". Neki moj brižni Pečurica je jednostavno isekao taj muslimanski deo Pečurica i dao na štampanje u knjizo "Rodoslovi crmnicana", tako oskrnavljen rodoslov, a potpisao je i moje ime i prezime. Ovom prilikom se javno izvinjavam mojoj braći turcima Pečuricama i obećajem im da ću tu grešku-nepravdu za svoga života pokušati ispraviti
Između te dve osnovne školice sam imao jedan izlet od pet godina koji sam proveo u "nazovi industriji" nesrećnom "Inomagu". Tamo sam im postavio sistem vođenja poslovanja računarima i taman kad je to kako-tako zaživelo vratio sam se nazad u prosvetu da dovršim započeto! Da budem krajnje iskren vratio sa se i zato što mi je plata bila manja nego da sam u prosveti u tom trenutku, a kada sam poceo bila je troduplo veca. Dao sa otkaz, a nisam imao obezbeđen posao. Opet nepromišljeno-nemojte praviti ovakve greške nikada! A zamislite da vam isprićam sve svoje greške. Falilo bi mi "hartije". Zahvaljujući svojim dragim kolegama iz tadašnje garniture prosvetara od kojih mogu da spomenem i Janka Povazanskog, brzo sam nastavio svoj rad u školi.
Vreme koje je popunilo najveci deo mog života sam provodio uz bavljenje fudbalom na "Babcu". Tamo sam bio glavni golgeter ili bolje rečeno treća stativa. Kao da su mi obe noge leve, a to niko nije hteo da mi kaže. Mnogo su se smejali moji drugari (Banjo, Marko, Cole, Mike, Bumbar, Čvoro, Zebo,....), a i ja sa njima. I sebi sam bio smešan kao fudbaler, ali kad se nešto voli onda mora i da se žrtvuje....Uostalom barem sam bio najbolji blagajnik!
Pecao sam jedno vreme i to dobro. Moj brat Miško, Markišić Čedo i Rakočević Draško su najvše krivi za to.
Volim šah i u školi se po malo bavim sa decom šahom. Slikao sam puno i slikam, bavio sam se kompjuterima i dalje to isto radim. Najvise volim da budem đedo.
Za sada imam samo jednu unuku, ali imam želju barem za još desetoro...
Imam dobre odnose sa svojom bracom kao i sa velikom većinom ljudi koji me okruzuju.
Pričam sa sobom dok idem ulicom. Obično pričam sa svojim ocem Vlastimirom. On je umro 1992, ali u mojoj glavi neće nikada umreti-ja mu to ne dozvoljavam! On je energija za moj motor!
Uvek nam je govorio da nam je slava Sv Arhandjel Mihaila 21.novembra ali ga nismo nikada slavili. To se sada promenilo i za sada ga samo obelezavamo lepim porodicnim ruckom.
Kroz zivot sam sticao mnogobrojna poznanstva i prijateljstva ali samo dva prijatelja su usli u moj zivot i ispunila ga radoscu trudicu se da ta prijateljstva odrzim dok budem ziv.
Moram da napomenem jos jednu moju aktivnost koja me je mucila vec vise od deset godina i konacno je ekspldiraka ove godine, toliko da necu stati dok sceopste zagadjenje Backe Topole i nesnosni smradovi ne prestanu. Da li cu u tome uspeti ili ne ne zavisi samo o meni nego i o vama koji sada citate ove redove.
Jos jedna ili dve generacije da izdrži moje hirove, matorog i senilnog nastavnika informatike i tehnickog obrazovanja i ako Bog da i ako me zdravlje posluži da poživim još koju godinu sa mojom Babikom i da nam deca podare još koje unuče da nam starački dani lepše i korisnije prođu.
Eto dosta je bilo o meni sad znate i koje čarape nosim!
Oni koji traze dlaku u jajetu dabogda našli govno!